Bili smo u Svetoj Nedjelji, ona i ja, mislim da je još bila jedinica, išla bi nekad samnom na taj tavan i igrala se nešto ili crtala dok sam ja radio, krenuli smo doma predvečer, sunce je bilo nisko. 

I taman smo krenuli kad vidimo vrtuljak postavljen kod crkve, vrtilica malih konjića i pasa, likova raznih sa sedlima na koja djeca zajašu i vožnjica onda traje koliko već traje. Ko da nas je čekao. Pitao sam je hoće li i rekla je odmah da, stali smo, otišli do čovjeka i dali mu koliko je trebalo, bilo je dosta praznih sjedalica, ustvari sad ne znam je li uopće bilo druge djece, ali ona je izabrala svog ponija i sjela na njega i dala mi ruku i rekla da je držim i ja sam rekao pa normalno i onda je polako krenula u krug i ja sam hodao uz nju i gledali smo se uzbuđeno i smješkali a onda je vrtuljak ubrzao i naši se dlanovi nisu razdvajali i moj se sad već brzi hod uz nju pomalo pretvarao u trčanje, a stisak njen je bio čvrst i sve čvršći i nije više bilo načina da se uhvati za uho svog konjića i tako je to trajalo i ja sam trčao svom snagom i pravio se da je sve normalno i kul i bilo je to sve nekome izvana vjerojatno jako smiješno a i meni je prvo bilo, ali sve manje jer taj je sprint u krug sad već trajao preko svake mjere a ja sam već nakon tri minute lipsao a nisam ni smio ni htio ni mogao pustit njenu šapicu i tako smo jurili kroz bljeskove i sjene i ja sam samo gledao nju i ona samo mene a rudlice je nosio vjetar i ja sam dizao itekakvu prašinu u tom sprintu i srce je htjelo iskočit jer nisam više mogao i daha je nestajalo i uopće ne znam koliko je to trajalo, trajalo je zauvijek. 

Znam da sam, napokon kad se počela smanjivat brzina, bio samo jako sretan i ponosan i na nju i na sebe što smo i to evo preživjeli skupa i sad fino možemo dalje, u auto pa doma, samo da tata malo dođe k sebi.