Knjiga razgovora s Vladom Kristlom. Formata 12x19 cm, stranica 140, uvez meki, godina prvog izdanja 2007.

Budi, čitatelju, na Ljubav spreman: ‘i bonbon i bomba’ - kako je knjigu nazvala Neli Mindoljević - ova je knjiga portret nesmiljeno živog duha koji s lakoćom zavodi na svakodnevni ogled.  Za ljubitelje kratke forme i jezgrovitog izraza - literarna poslastica. Preporučljivo Sveto pismo za svakog mladog umjetnika.

Tekstovi u knjizi snimke su razgovora Ane Marije Habjan s Vladom Kristlom, vođenih u njegovu stanu u Münchenu, tijekom 2003. i 2004. Slikar, filmski autor i pjesnik Kristl, tada 80-godišnjak, protivno fami o nepristupačnoj i nezgodnoj naravi, otvoreno i raspoloženo govori o svom životu i djelu. Duhovit, slikovit, često i potresan iskaz manifest je dosljednog, visoko moralnog umjetničkog svjetonazora.

Knjiga je strukturirana kao zbirka kratkih priča ili crtica, a upotpunjena je iscrpnim životopisom umjetnika, s pridruženim iskazima suradnika.

Potaknut ‘Umjetnikom otpora’ redatelj Rene Medvešek ostvario je kazališnu predstavu ‘Najbolja juha! Najbolja juha!” u ZeKaeMu, 2008. Razgovor s Reneom o Vladi Kristlu i tome projektu može se naći na ovoj stranici pod rubrikom press.

Iz knjige 'Umjetnik otpora' (ili: kako je govorio Vlado Kristl):

...

Da me nisu ubili ili da me nisu zgazili, da me nisu hitili kroz četvrti kat dole, to je samo slučaj. Ja nemam realni život. Ja slikam to kaj slikam i ak to nikome ne znači niš onda ne znači tak i tak moj život niš. Nisam ga pravo vodil. Ja sam išao u te partizane jer sam mislio da to svaki pošten čovek čini, ja sam vidio poslije da nisu svi pošteni unutra nego samo nepošteni, samo lopovi. Ali ni vani nisu pošteni ostali. Još danas se pitam gdi su pošteni. Tak da ostanem samo ja pošten, a to mi je sumljivo.

...

Za to sam ja živel kak idiot čitav život, i sam mogel uvijek reć: “Je, ja delam to zato kaj ja mislim da to moram delat.” Je - al to ni život! U životu se mora delat kaj se mora. Mi svi skupa znamo kaj se mora. Jedan drugom veli kaj se mora. Nemreš napravit kaj ti hoćeš. To je taj problem zakaj u zbilji svaki koji je umetnik bu moral umreti od gladi. On mora, inače je kriv. On dela po tome kaj mora delat. On radi kaj je van sistema i to svi drugi ljudi nemreju priznati. U množini ne priznaju to.

...

Pitanje slobode uopće ne postoji. To je izmišljena stvar. Ja ne znam tko je to izmislil.
Tko je slobodan? Računamo da smo slobodni ak znamo da je vani zima, a mi unutra u toplom, ali to su tehnike koje moreju svi, ali svi moraju biti u sistemu. To čudo koje se u svetu događa, umetnost, bi u tom smislu samo značila da je tu zato da tehnika ne nastane sama od sebe. Nastane samo ak si nekaj van sistema našel da se more drukče, onda je tehnika tu moguća. Oduvijek su i religije znale taj problem da čovjek mora napred ići, da sanja o tome da bu nekaj rešil. I sad imam potvrđeno da mi moramo to delat, inače smo zgubili. Znači, svi su znali i nitko nije mogel to rastumačiti jedan drugome, kak i umetnost danas nemre nitko nikom rastumačit.
I kaj je napravila njemačka banka, ima 100 katof, oni gornji katovi su umetnički, najveći, vrhunski kat je Beuysov, direktor sedi samo među Beuysima. Zakaj? Jer je to njihov čovjek, to je stara njemačka tradicija. Oni bi hteli da su ljudi živine, prije su Nijemci rekli, mi smo svi niža vrsta, sad su zmislili da je živina najveća. Njemačka banka je za čitav svet uspela ovog čovjeka pogramirat kak najveću umetnost danas. Oni su svi nacionalsocijalisti, nemre ni jedan direktor bit ak nema dva Hitlera u familiji, i to pravih, sve je to normalna situacija u Evropi. Francuzi zgledaju kak demokrati. U njihovoj revoluciji ima sloboda, jednakost, bratstvo... Sloboda ne zna nitko kaj je... to je isto kak umetnost. To je jedna riječ kaj su zmislili, ak te boli trbuh od gladi, nekaj pojedeš, misliš da si slobodan. Jednakost, to je fašizam. Jednakost se ne zna drukče kaj je, samo ako ima jedan iznad svih onda su svi drugi jednaki. Prema njemu. Svako ljudsko društvo je diktatura jer je na bazi te jednakosti prema jednome, prema jednoj točki, piramidi, svi koji su tu su jednaki. Nemre nitko od nas ići k njemu i vidjet kak on živi. Jel on jednak s menom? Jeste vi jednaki s menom? To se nemre pitat ovak okolo. Znači društvo ne postoji na tome da se mi pitamo jel on jednak smenom nego mi smo prema jednome svi dužni. Jednak se ponašat, poslušat. To su odmah i ostvarili u revoluciji, taj je Robespierre došel, mlad dečko koji je to shvatil doslovno i napravio prvu fašističku dikaturu. Odsekli su i njemu glavu, ok, al u diktaturama je to normalno, to je mehanika. I sad Francuzi su kakti roditelji demokracije, imaju onu kaj su poklonili Amerikancima, onu kaj baklju drži…
A bratstvo, to isto tak nema pojma nitko kaj je. To da jedan drugoga voliju, to je malo od katoličke crkve preuzeto, nisu se mogli čist odlepit od religije. Braća između sebe se koji put krvavo tučeju i ubijaju. Važna je jednakost. Jednakost se može odmah organizirat. U frtalj ure je ona tu - ali bratstvo!... Jedan more reći: „To je bilo bratstvo.“
„Kakvo bratstvo? To smo se klali kak živine!“
„Dobro, al bila je sloboda.“
„Di je bila sloboda?“
Svak je mogel nekaj nać da je sloboda, da nije sloboda itd. To su sistemi, morti se može ovak reći da se s jednog sistema u drugi skoči, to se u prirodi događa, da se to zove sloboda jer se više jednom sistemu ne pripada ali se pripada drugom. Kak dojde netko iz zatvora, pa se veli - on se više ni znal prilagodit. Znači kaj, on ni bil slobodan vani. On je gore živel neg u zatvoru. Tak da vi vidite da jedna zemlja kao Francuska, kak demokracija, to je jedna dikatura na današnjoj visini, da čovjek posluša bez da ga se furt ubija, ili na zid metne, ili u logore strpa. I danas ide tak. Da to drukčije ne ide, to je jasno. Nije da je to jedan izmislil, kak su rekli Hitler, Mussolini... ne, to su normalne stvari, tak se društvo ponaša.

...

Ja furt, i kad slikam pucice, moram bit zaljubljen. Ne ovak zaljubljen samo tjelesno, nego uopće… to je ono zbog čeg čovek živi, kaj je nebo, kaj je budućnost i kaj je vječnost. Also - jedna ljubav vječnosti.